The article is in Serbian, if you need translation you can use Google translate.
Orginalan članak možete naći na web stranici dnevnog lista Danas
Fabian Vendrig, Džon Stinen i Tatjana Raković rešili misteriju o posmrtnim ostacima 92 pripadnika srpske vojske koja su preminula u Holandiji između 1917. i 1919.
Autor: Radmila Marković
Kada su pre nepune dve godine dvojica Holanđana i jedna Srpkinja počeli da istražuju gde su završile kosti srpskih ratnih zarobljenika koji su umrli u Holandiji između 1917. i 1919. godine, nisu znali kuda će ih put odvesti.
Sve je počelo od spomenika u holandskom mestu Garderenu, koji je podignut srpskim vojnicima, preminulim od španskog gripa. Znalo se da na tom mestu nisu i njihovi posmrtni ostaci, ali ni zvaničnici nisu znali gde su. Zainteresovan ovom pričom, Fabian Vendrig iz Den Boša, politikolog po zanimanju, u aprilu 2012. godine sa prijateljem Džonom Stinenom, službenikom iz Haga, i Tatjanom Raković, profesorkom engleskog jezika iz Beograda, počinje istraživanje, da bi već u decembru imali spisak od 92 srpska vojnika koja su preminula u Holandiji između 1917. i 1919. godine, a sahranjeni su na devet grobalja.
Iako su preživeli zarobljeničke logore, većina ovih vojnika umrla je u januaru i februaru 1919. godine od španskog gripa, koji je u to vreme odneo više desetina miliona života širom planete.
U nastojanju da dođu do istine, Fabian, Džon i Tatjana obilazili su razne arhive, kontaktirali ambasade, tražili podatke u novinskim člancima objavljenim od 1915. do 1919. godine… Značajnu podršku pružila su im srpska udruženja u Holandiji, posebno u Roterdamu, Ambasada Srbije u Hagu, kao i Odbor zadužen za zaštitu spomen-obeležja u Garderenu, zahvaljujući kome se svake prve subote u oktobru tu održava komemoracija žrtvama.
– Oko 90 odsto umrlica pronašli smo na internetu, jer su Holanđani bili pametni pa su to okačili. Malo smo imali problema oko transkripcije, ali i to smo rešili. Tada još nismo znali gde su završili njihovi ostaci. Međutim, u aprilu prošle godine u Arhivu Jugoslavije dolazimo do jednog dopisa iz odeljenja Ministarstva pravde Kraljevine Jugoslavije koji se tiče budžeta za 1940/41. godinu, odakle saznajemo da su ostaci 88 srpskih vojnika transportovani u mauzolej, sagrađen blizu tadašnjeg austrijskog logora Hajnrihsgrin u Češkoj. Danas je ovaj mauzolej poznat pod imenom Jindrihovice, gde se, prema podacima do 1940. godine, nalaze grobovi još 7.470 Srba i 189 Rusa, stradalih u logorima – priča za Danas Tatjana Raković.
U septembru su u Arhivu Srbije došli i do spiska svih 88 srpskih vojnika koji su odlukom jugoslovenskih i holandskih vlasti ekshumirani 1938. godine i prebačeni u Jindrihovice. To je, kaže naša sagovornica, bilo veliko otkriće s obzirom na to da se donedavno trag ostacima ovih srpskih ratnih zarobljenika gubio u Vileru, blizu Najmegena, gde su limeni kovčezi bili predati nemačkim vlastima 18. maja 1938. godine sa namerom da budu prebačeni u tadašnju Čehoslovačku.
Međutim, Fabianova, Tatjanina i Džonova potraga se tu ne završava, jer im je namera da pronađu rođake stradalih vojnika. Pet porodica su već kontaktirali.
– Prošlog januara bili smo u Miločaju, kod Kraljeva, gde se nalazi samo spomen-obeležje Milošu Gavroviću, jednom od vojnika koji je umro u Holandiji po završetku Prvog svetskog rata. Tada smo se sreli sa potomcima, koji su verovali da je njihov Miloš umro u Nemačkoj, ali smo im rekli da je on preživeo rat i da je umro u slobodnoj Holandiji – priča Fabian. Ovo istraživanje, kaže on, rade volonterski, a sve u cilju da se ovi srpski vojnici ne zaborave u Holandiji, Srbiji i svetu.
– Sudbina tih vojnika koji su umrli pre 95 godina treba da pomogne u boljem razumevanju srpskog i holandskog naroda i da se izgrade neke nove veze. Pa ako je ovo istraživanje mali korak ka tome, biće dobro – ističe Fabian za Danas.
Rezultate svog istraživanja redovno objavljuju na sajtu www.secanje.nl, koji postoji godinu dana. Ovde posetioci mogu da vide dokumenta do kojih su došli, originalan spisak ekshumiranih vojnika, fotografije nekih vojnika i priče o njima, fotografije bolnice u Roterdamu gde su srpski vojnici lečeni, groblja gde su najpre bili sahranjivani, a poseban odeljak je „potraga za rođacima“. Tako da oni koji po imenu prepoznaju neke svoje pretke u spisku umrlih u Holandiji tih godina, ovu tročlanu istraživačku ekipu mogu da kontaktiraju putem mejla na sajtu.
– I kad mislite da ste sve završili – niste, jer se svakodnevno otvaraju neka nova pitanja i neke nove priče – zaključuju sagovornici Danasa. Planiraju da uskoro izdaju brošuru sa podacima i pričom kako su završile kosti srpskih zarobljenika, u čemu će im podršku pružiti i dr Miroslav Svirčević iz SANU.
Pisma iz zarobljeništva
Jedan od srpskih vojnika koji je posle zarobljeništva umro u Holandiji bio je i Đorđe Vukosavljević iz Kragujevca. Njegov jedini potomak, praunuka Zorica Jelača, konačno je saznala da su ostaci njenog pradede u mauzoleju u Jindihovicama
– Znala sam da su tela ekshumirana, ali gde su završila to ne. Interesantno je da su se ti podaci nalazili sve vreme u Arhivu Srbije, ali da se niko nije setio da o tome izvesti javnost. Drago mi je da sada znamo, kaže za Danas Zorica.
Dve slike iz zarobljeništva i svežanj pisama ostali su joj, kaže, jedina uspomena na pradedu.
– Po datumima se vidi da su pisma u Srbiju stizala redovno, čak po nekoliko mesečno. Interesantnim tonom on prababu Leposavu izveštava o tome da mu redovno stižu njeni paketi, da plače i ljubi srpski hleb kad stigne, ali je i grdi kad mu šalje „fine bele čarape“, jer nije mladoženja, ili kad mu pošalje meso, jer će onda gladovati deca, koja ga nažalost nisu ni upoznala. Malo je pisao o svom životu tamo, možda nije smeo. U jednom je samo napisao „ako se izbavim odavde, obavestiću te“, a kasnije je stigao telegram o njegovoj smrti, otkriva nam praunuka Đorđa Vukosavljevića.
25. X 1917.
Draga Lepa!
Evo me danas ti se iz dubokih osećaja javljam da sam živ i zdrav.
Danas ti javljam da sam u današnji dan izašao i daleko otišao od kuće, gde sam tebe sa sitnom decom ostavio i danaske su dve godine prohujale kako vas nikako ne vidim. Za ove dve godine Lepa, ja ne dobih rpu već dobih samo tri pisma. Meni je veoma teško i žao za vama.
Draga Lepa, evo danas godina dana kako se nalazim u jednom mestu na radu sa trideset i šest Srba, jednim Rusom i jednim Englezom. Svi me dobro poštuju, a takođe i ja njima vraćam poštovanje.
Draga Lepa, paket koji si mi poslala dobio sam deseti dan. Dakle od nas trideset i šest Srba koji smo ovde, ja sam prvi koji sam dobio paket. Paket je mene iznenadio kada sam pročitao adresu, a što je glavno dirljiv je isuviše bio. Hlebac koji si poslala svaki ga je Srbin uzeo u ruke, prekrstio i poljubio, tu su nastale suze radovanke. U ovakom radosnom danu i znamenitom i dirljivom času podelio sam bracki hlebac i sa mojim ljudima pojeo.
Draga Lepa, milo mi je kada sam dobio paket, ali dugo sam mislio i mislim da si ti sa decom od vaših usta odvojila i meni poslala, za koji ste vi može biti dva tri dana trpili gladni, na taj način nisi trebala šiljati.
Ja bi mnogo više voleo da sam dobio pismo u kom bi mi opisala tvoje stanje sa decom, a takođe obradovao bi se kada bi dobio obećanu sliku, na koju svaki dan nestrpljivo očekujem.
Draga Lepa, ja te ovom prilikom molim da mi se češće javljaš, tvoju i dečiju sliku pošalješ i ako budeš mogla da mi pošalješ one knjige koje sam tražio, kao i jedne tople seljačke čarape, to jest ako ne bi i za te čarape kuća trpila uštrba.
Želim ti sa decom zdravo.
Srdačno te pozdravljam, a moje Duška, Milicu, Zoricu i malu još neviđenu Ružicu poljubi umesto mene. Pozdravi Nataliju kao i sve one koji pitaju za mene. Do skorog viđenja.
Tvoj Đoka
28. februar 1918.
Draga Lepa,
Ja sam Bogu hvala do ovog časa potpuno zdrav i dobro. Koje tebi zajedno sa decom želim.
Draga Lepa, pakete, jedan od oktobra i drugi od decembra meseca prošle godine jedva primih oba 20. ovog meseca.
Hlebac, sav je bio propo, to nisi trebala šiljati kao što sam i ranije već pisao. Drugo 2 parčeta torte dobro je, nekoliko gurabija, jedan mali milihbrot dobar je, kao ostalo slanina, meso, kutija masti, šećer i čarape, sve ispravno, takođe i šećer, sem kafe što je bila sva prosuta.
Draga Lepa, ja sam ranije pisao da mi ništa ne šalješ sem čarapa debeli seljački i neku knjigu, a ti mi šalješ sve nešto drugo, što posla opet i meso, nisi trebala.
Hlebac, pa i to, ajde, a što posla ovako fine čarape-bele kao da sam ja sada mladoženja. Pa mi trebaju za venčanje da ih obujem u žute ševro cipele…
Dakle, ništa nisam željan, samo sam željan tebe i moje dečice! Vas samo željan sam.
Draga moja Lepa, kažem, da li će dati Bog da dođem kući živ, jer je kuća bez mene žalosna – da to i ja sam znam, da je žalosna – žalostan sam i ja bez vas. Kada sam prebrodio i ostao živ u početku mog ropstva, to jest kada sam od kuće otišao, bez svake sumnje da ću i za ovo još kratko vreme ostati najdalje do juna ili jula meseca, pa ću onda jednog dana da te obradujem.
Draga Lepa, veliki došli su kući po molbi nesposobni. Ovde molbe nema, a to su nesposobni sa rukom i nogom koji nisu ni za kakav rad. Žalio sam se i ja da ne mogu da radim ali ne pomaže. Moja je ovakva sudbina!
Ali svejedno, ja sam u grupi sa mojim ljudima kojima sam ovde najstariji – starešina, a koji me poštuju i volu kao njihovog oca!
Draga Lepa, u jednom pismu pročitao sam jednu malo surovu reč (nije me niko žalio i imala sam prebacivanje). Pa ja mislim da nisam nikom takve uvrede naneo, to jest ako se ta reč odnosi na mene.
Draga Lepa, za Mićku mi ništa ne javljaš kako te sluša. Ona je dobra bez sumnje da te i sluša dobro. A takođe i Zorče moje, ona je sada već velika devojka i ona je dobra samo je malo jogunica. Ružica ona je mala još ništa ne razume, Mićka i Zorče čuvaju je i volu dobro. Tata nji vole, a Duška neću da volem kada nije dobar. Kada se popravi i bude dobar onda ću injega voleti. Piši češće.
Kosti sam pisao jedared od njega nisam dobio pisma, ovih dana pisaću i majki.
Srdačno te pozdravljam, mog Duška, Milicu, Zoricu i malu Ružicu, poljubi umesto mene.
Tvoj Đoka
30. juna 1918.
Draga Lepa!
Zdrav sam i živ, ali bolje da nisam. Lepa, nisam bio nameram da ti pišem, ali da bi našao oduška i utehe svome srcu, javljam ti da sam pre 10 dana zarobljen, da, kao što rekoh, pre deset dana odvojen sam od mojih ljudi sa kojima sam bio 2 i po godine zajedno, između kojih sam bio najstariji, kojima sam služio kao talmač (?) a koji su me poštovali i voleli kao njihovog oca. Zbog moje ljubavi prema njima, da bih mogao svakog zadovoljiti i zaštititi, sebi sam učinio hrđavo.
Odvojen sam od njih i oteran među Francuze, Engleze, Belgijance i Ruse, te niti ja znam šta oni meni govore niti oni znadu šta ja njima govorim. Moj rastanak sa mojim ljudima bio je dirljiv. Moj današnji život bedan je a i opasan je za moj vid. Inače ne vidim na levo oko a i ovom drugom preti opasnost od ovog rada.
Draga Lepa, ako ne dobiješ skoro moja pisma, znaj da nisam više živ. Jer volijem i umreti sada nego docnije slep ići po svetu. Ćorav čovek ne radi u rudniku. Ako se izbavim odavde javiću ti. Samo mi je žao što još nisam dobio sliku dečiju i tvoju, da bih mogao videti i Ružicu.
Draga Lepa, evo ti danas šaljem (25) dvadeset i pet maraka. Kupi deci što oćedu, neka znadu da im je od oca a naročito Ružica koja me još ne zna kao i ja nju.
Srdačno vam pozdravlje i poljubac tebi Lepa, Dušku, Milici, Zorici i maloj Ružici. Tvoj Đoka
TELEGRAM
9. 8.1919. Gornji Milanovac
Poštovana gospođo,
Smatram za čovečansku dužnost da Vam javim za Vašega poč. muža g. Đoku da je koncem meseca januara ov. god. preminuo u logoru Millingem (Holandija) od „gripa“ i da sam se i ja tada zadesio oko svog zdravog mi brata koga sam takođe tih dana za navek izgubio, Đoka je moj poznanik još iz 1917. god, pa me je tada u poslednjim svojim časima umolio da Vas o njegovoj smrti izvestim.
Primite uverenje mog odličnog poštovanja.
Ostajem s odličnim poštovanjem
Dragi Vl. Rajičić, trgovac
Molim Vas da me izvinete što Vas ranije o njegovoj smrti ne izvestih, imajte uverenja da sam i ja posle četiri godine tek pre tri dana svojoj kući došao.