Uvod
Radosav Jovičić je rođen u Velikom Borku 1888. godine, u selu koje se nalazi 40 km južno od Beograda. Njegov datum rođenja je nepoznat. Bio je sin Kostadina Jovičića koji je imao četvoricu sinova: Novicu, Milana, Milića i Radosava.
Veliki Borak je 1914. godine bio deo Dunavske vojne divizije. U dokumentima koja imamo nismo mogli da pronađemo kojoj vojnoj jedinici je Radosav pripadao, ali s obzirom da je bio iz Velikog Borka i uzimajući u obzir njegove godine, najverovatnije je služio u Prvoj Dunavskoj pešadijskoj diviziji koja je bila deo Druge srpske armije.
Kada je Austrougarsko carstvo objavilo rat Srbiji 28.07.1914. godine svi Kostadinovi sinovi su služili domovini. Austrougarska je očekivala brzu pobedu, ali su oni ipak izgubili prvu bitku. U avgustu 1914. srpska vojska je porazila Austrougarsku vojsku na planini Cer nakon čega se vojska Austrougarske morala povući. Austrougarska je osvojila Beograd 2.12.1914. godine, ali samo nakratko, do 15. decembra.
Srbi su morali da plate visoku cenu; gubici su bili ogromni 165.557 muškaraca je poginulo i to na samom početku rata 1914. godine, ili 3,5 procenata predratne populacije. Od ovog broja 22.276 je bilo ubijeno, 96.122 ranjeno i 45.159 nestalo. (James Lyon, strana 235). Kostadinovi sinovi Novica i Radosav su preživeli prvu godinu rata, Milan je poginuo tokom Cerske bitke u Avgustu 1914, dok je Milić poginuo tokom Kolubarske bitke u decembru 1914. godine blizu Lazarevca.
Oktobra 1915. godine Srbiju je napao Trojni savez, ovog puta uključujući i Bugarsku. Srbija, devastirana Balkanskim ratovima i prvom godinom Prvog svetskog rata, nije više mogla da odoleva. Obećana pomoć srpskih saveznika (uglavnom Rusije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i drugih) nije stigla na vreme, tako da se srpska vojska počela povlačiti preko Prokletija kroz Crnu Goru i Albaniju prema Krfu.
Slika dole:pogled koji se pruža iz Velikog Borka, 11/06/2017.
Od Srbije do Holandije
Malo je verovatno da je Radosav bio na Krfu, verovatnije je da ga je zarobila vojska Trojnog saveza i transportovala ga do austrougarskog logora, a kasnije i do nemačkog.
Nepoznato je kako je i kada Radosav stigao u Holandiju. Na međunarodnom vebsajtu Crvenog krsta ,,1914-18 Zatvorenici u Prvom svetskom ratu’’ na kome se nalaze arhive ratnih zarobljenika, nismo pronašli nikakve podatke o Radosavu.
Zahvaljujući ranijim otkrićima došlo se do saznanja da je većina srpskih ratnih zarobljnika bilo zarobljeno u logorima u provinciji Hanovera ili na nemačkom ‘Kriegsgefangenenlager des X. Armeekorps in Hannover’. Drugi vojnici koji su stigli u Holandiju su bili zarobljenici u logorima ’’VII Korps Münster’’. Pre nego što su bili prebačeni u nemačke logore većina njih je bilo u autrijskim logorima u Braunau (sada Broumov) i Hajnrihsgrin (sada Jindrihovice), oba u današnjoj Češkoj.
Radosavljev dolazak i smrt u Dordrehtu
Nepoznato je kada je Radosav došao u Dordreht, ali je najverovatnije bio jedan od 66 bolesnih vojnika koji su poslati iz Najmegena i koji su stigli 15. januara 1919. Bili su lečeni u pomoćnoj bolnici koja je bila postavljena u prostorijama Kromhout regionalne škole.
Slika ispod:luka (Spuihaven) u Dordrehtu, 1919. Izvor:www.dordtsekaart.nl/geschiedenisuitgelicht.html
Na njegovoj holandskoj umrlici može se videti (Dordreht 1919, br.72) da je Radosav umro 26. januara 1919. godine oko 5 sati ujutru. Imao je 34 godine.
Svih 15 srpskih vojnika koji su preminuli u Dordrehtu, bili su sahranjeni u Dordrehtu uz najviše vojne počasti.
Jindrihovice, Češka
Njegov grob je ekshumiran 11. maja 1938. godine i zatim je transportovan u Najmegen zajedno sa posmrtnim ostacima drugih srpskih vojnika iste godine. Na njegovom izveštaju o ekshumaciji, osim ličnih podatatka, napisano je da su njegovi ostaci smešteni u kutiju broj 57 i da je zatim ta kutija smeštena u mauzolej u Jindrihovice (Češka). Transport se kretao od Njmegena preko holandsko/nemačke granice kod Vilera/Kranenburga.
Radosav je svoje poslednje počivalište pronašao u Jindrihovicama, zajedno sa drugih 7658 srpskih vojnika i 189 Ruskih vojnika (ovaj broj je utvrđen 1940.).
Ispod: 28/06/2014: mauzolej u Jindrihovicama (Češka), poslednje počivalište Radosava Jovičića.
Kao istraživači, ponekada vam je potrebno malo sreće da pronađete ono što tražite i da dođete u kontakt sa pravim ljudima. Mi smo tu sreću imali sa webmasterom stranice www.velikiborak.com, Sašom Stojićević, koji nam je pomogao da dođemo u kontakt sa lokalnim istoričarem i učiteljem u penziji Dragoslavom Jovičić Učom. Isto popodne smo bili u Velikom Borku da se sretnemo sa Radosavljevim potomcima.
Prvo smo posetili crkvu u Leskovcu, selu južno od Velikog Borka, oko 45 kilometara udaljenom od Beograda. Ono što smo mogli videti u crkvi je bila memorijalna ploča sa imenima žrtava poginulih u periodu 1912-1919. (Prvi i Drugi balkanski rat i Prvi svetski rat) iz sela Arnajevo,Veliki Borak i Šiljakovac.
Slika ispod: memorijalna ploča u crkvi u Leskovcu (Kolubara) sa imenima Radosava i imenima njegove braće Milana i Milića.
Radosavljevi potomci su nam rekli da je Radosav zajedno sa svojom suprugom Roksom imao dva sina: Ivana i Milutina i dve kćerke. Ivanov sin Milorad je imao sina Prvoslava, dok je Prvoslav dobio dvoje dece: Dejana i Ivicu. Dejan ima dvoje dece Ivu i Đorđa, dok Ivica ima dve kćerke Elenu i Lunu. Kad smo posetili Prvoslavljevu i Dejanovu porodicu saznali smo da su oni samo znali da je Radosav umro u Holandiji. Nisu imali nikakvih drugih podataka.
Na lokalnom groblju podignut je spomenik za Radosava i to sa sledećim tekstom: ,,Ovaj spomen podižemo Radosavu Jovičić. Poživeo je 30 godina. Umro je u Holandiji 1918. godine. Spomen podižu sinovi Ivan i Milutin, unuci Miodrag i Milorad i supruga Roksa V.Borak”.
Slika ispod: 11/06/2017:Spomenik podignut za Radosava na groblju u Velikom Borkui on se nalazi u sredini.Levo je spomenik njegovog sina Radosava, a desno njegove supruge Rokse.
Porodica Jovičić sada zna više o sudbini svog pradede odnosno čukundede koji je preminuo u Holandiji. Mi smo im zahvalni za svu pruženu pomoć i gostoprimstvo. Uspeli smo da pronađemo još jednu porodicu. Radosav nije više jedan od mnogih imena ljudi koji su poginuli za vreme i nakon Prvog svetskog rata: on je osoba koji ima porodicu i njegovi potomci ga nisu zaboravili.
Večna mu slava!
Slika dole: deo spomenika sa tekstom.
Posebno hvala / Izvori
Posebno hvala:
-Porodici Jovičić iz Velikog Borka (Srbija) i posebno hvala Dragoslavu Uči Jovičić.
-Saši Stojićević i vebsajtu o Veliomi Borku: http://velikiborak.com/
-Arjan Kapteijn
Sledeći izvori su korišćeni:
-National Archives of Serbia : Exhumation report , no K. Br. 84024/XII
-Civil registration Gemeente Dordrecht January 1919 No 72.
-Habert, Henri, Binnen het prikkeldraad: naar verhalen van uitgeweken Serviërs (Entre les fils barbelés: D’après les récits des évadés Serbes), Amsterdam, 1919. More information about the routes and places on the special Google Maps we have created: Link to Google Maps (click).
-Serbia and the Balkan Front, 1914; James Lyon, ISBN 978-1-4725-8004-7
-De Servische krijgsgevangenen in Dordrecht. De Dordrechtsche Courant. 15 January 1919, p.6.
-Laatste Berichten. Nieuwe Rotterdamsche Courant. 24 January 1919, p. 2
Priču napisali:
Fabian Vendrig uz pomoć Tanje Vendrig i Džona Stinena.
Korišćene fotografije:
Ukoliko nije drugačije navedeno sve fotografije pripadaju Fabianu Vendrigu.
Slika ispod: crkva u Leskovcu (Kolubara), Srbija, 04/03/2017